Ка хуманијем урбаном детињству: Примена playborhood концепта у оплемењивању града просторно-уметничкиим интервенцијама"

Abstract

Развој савремених градова и урбани начин живота у последњих неколико деценија донели су собом неумитно ограничавање слободе кретања и простора дечје игре у јавном простору. Одрастање у граду прати низ проблема и околности које деллују спутавајуће на дечји развој. Простор за игру се с размере града своди на изоловане зоне са типизираном опремом, игралиште постаје производ, а деца све више времена проводе у затвореним просторима и на строго усмераваним активностима. Дешава се криза детињства (просторно и социјално гледано) какво смо некад познавали, и то се сигурно одражава на друштво као целину. Намера аутора је да у овом раду истражи и прикаже развој слободне игре у јавном простору, сагледа узроке њеног постепеног нестајања из савременог урбаног окружења и покуша да понуди један могући правац унапређења градског простора који би град више прилагодио дечјим потребама, а одрастање у граду учинио хуманијим. Теоријско полазиште чини анализа релевантних појава и феномена: игре, детињства у граду, савремених демографских кретања и начина живота у интензивно урбанизованим срединама, начина на који се игра у градском простору развијала, игралишта као њеног уобичајеног просторног оквира, као и примера добре праксе који дизајном и партиципативним планирањем утиру пут граду по мери детета. Хипотеза произашла из истраживања препознаје playborhood концепт низа интервенција мале размере на нивоу „комшилука", који формирањем мреже простора намењених дечјој игри, кретању и дружењу може унапредити и оплеменити окружење у ком деца одрастају. Докторски уметнички пројекат почиње типолошком анализом градске структуре и идентификацијом њених градивних елемената који могу примити садржаје игре или редизајном постати носиоци активности игре. За типолошком анализом следи она пројектантска, као и дефинисање еквивалентне типологије елемената који позивају на игру, међу којима су одабрани концепти развијени до нивоа идејног пројектантског решења. Осмишљени као универзално примењиви у урбаној средини, елементи игре повезани линеарним интервенцијама дуж дечјих путања трансформишу непосредно окружење у playborhood мрежу – систем игралишних форми које ненаметљиво редефинишу и обогаћују просторе препознатог потенцијала. Пројектом приказани поступак трансформације комшилука у „разиграни“ оквир одрастања постаје својеврсна планска алатка, опробана на примеру конкретне урбане микро целине Београда, у последњем сегменту рада.