Развој савремених градова и урбани начин живота у последњих неколико деценија
донели су собом неумитно ограничавање слободе кретања и простора дечје игре у јавном
простору. Одрастање у граду прати низ проблема и околности које деллују спутавајуће на
дечји развој.
Простор за игру се с размере града своди на изоловане зоне са типизираном опремом,
игралиште постаје производ, а деца све више времена проводе у затвореним просторима
и на строго усмераваним активностима. Дешава се криза детињства (просторно и
социјално гледано) какво смо некад познавали, и то се сигурно одражава на друштво као
целину.
Намера аутора је да у овом раду истражи и прикаже развој слободне игре у јавном
простору, сагледа узроке њеног постепеног нестајања из савременог урбаног окружења и
покуша да понуди један могући правац унапређења градског простора који би град више
прилагодио дечјим потребама, а одрастање у граду учинио хуманијим.
Теоријско полазиште чини анализа релевантних појава и феномена: игре..., детињства у
граду, савремених демографских кретања и начина живота у интензивно урбанизованим
срединама, начина на који се игра у градском простору развијала, игралишта као њеног
уобичајеног просторног оквира, као и примера добре праксе који дизајном и
партиципативним планирањем утиру пут граду по мери детета.
Хипотеза произашла из истраживања препознаје playborhood концепт низа интервенција
мале размере на нивоу „комшилука", који формирањем мреже простора намењених
дечјој игри, кретању и дружењу може унапредити и оплеменити окружење у ком деца
одрастају.
Докторски уметнички пројекат почиње типолошком анализом градске структуре и
идентификацијом њених градивних елемената који могу примити садржаје игре или
редизајном постати носиоци активности игре. За типолошком анализом следи она
пројектантска, као и дефинисање еквивалентне типологије елемената који позивају на
игру, међу којима су одабрани концепти развијени до нивоа идејног пројектантског
решења. Осмишљени као универзално примењиви у урбаној средини, елементи игре
повезани линеарним интервенцијама дуж дечјих путања трансформишу непосредно
окружење у playborhood мрежу – систем игралишних форми које ненаметљиво
редефинишу и обогаћују просторе препознатог потенцијала.
Пројектом приказани поступак трансформације комшилука у „разиграни“ оквир
одрастања постаје својеврсна планска алатка, опробана на примеру конкретне урбане
микро целине Београда, у последњем сегменту рада.
Кључне речи:
playborhood, игра, детињство, град по мери детета, игралиште, урбани дизајн
