Реконструисање контекста класичних техника зидног сликарства: од декоративне плохе ка објекту еколошке уметности – изложба објеката

Abstract

Предмет докторског уметничког пројекта је истраживање могућности превођења класичних техника зидног сликарства у тродимензионални облик; примена у конкретном пејзажном-архитектонском окружењу, с идејом подстицања еколошке свести у друштву. Полазећи од хипотезе да квалитет савременог уметничког дела подразумева 1) формално-естетску вредност и 2) савремени друштвено-ангажовани контекст, овај пројекат коренспондира како са стручним круговима познавалаца савремене уметности и учесника савремене уметничке праксе, тако и са широм публиком смештајући естетско-културолошке проблеме у домен свакодневног живота и актуелних друштвених питања и њиховог решавања. Током истраживања, у теоријском фундирању поетике насталих радова, коришћена је метода анализе настанка и развоја еколошке мисли, хронолошким путем од праисторије до постмодерне, те метода компарације еколошких ставова у различитим филозофско-религиозним системима прошлости; тражена је паралела између дела примитивне уметности која се обраћају божанствима природе са делима савремене еколошке уметности и ленд-арта. Коришћена је историјска и биографска метода у сагледавању опуса уметника на чија се теоријска разматрања и закључке овај рад надовезује, као и неколицине уметника који су се након изражавања на дводимензионалном опробали у тродимензионалној форми остајући доследни свом ликовном изразу. Пример сублимације уметничког мотива од перцепираног до духовног модела у опусу Пита Мондријана дат је кроз призму аналитичке психологије Карла Густава Јунга. Аналитичка психологија и савремена теорија форме су призме кроз које је посматран и допринос теорије Косте Богдановића о палеотехничким принципима који детерминишу тродимензионалне форме у грађевинарству и скулптури од праисторије до савременог доба. У методи која подразумева практичан уметнички рад, описана је методологија и технологија синтезе скулптуре у природним материјалима – камен, дрво, глина – са декоративним техникама зидног сликарства које на иновативан и аутентичан начин уобличавају тродимензионалне форме. Након теоријских разматрања, те

2

фундаментирања еко-уметности на исконској повезаности човека и природе и усађеним палео-техничким принципима градње и обликовања, резултат истраживања је отварање ка уметничкој пракси која обједињује артефакт и простор заједничком идејом о могућности складног коегзистирања природе и креације човековог духа, тј. људске уметничке интервенције. Eко-скулптура постаје хармонична целина са простором у који се имплементира, позива на размишљање о том простору, који бива надограђен и оплемењен без штете по околину. Естетска страна дела не потискује његову комуникативност, питање односа човека према природној средини; начин на који уметност тај однос мења, у позитивном смислу. Редефинишући и иновирајући традиционалне технике зидног сликарства и имплементирајући их у реди-мејд објекте од природних материјала, тј. одбачене грађевинске греде, овај пројекат кроз универзални језик савремене уметности отвара горућа питања очувања насупрот деструкцији природног окружења и очекује одговор друштва у смеру позитивне промене свести и друштвене акције. У последњем сегменту теоријских разматрања, дат је осврт на могуће методе примене еколошке уметности у ликовним активностима деце предшколског узраста као пут ка естетском и етичком васпитању деце у смеру прихватања еколошких вредности и развоја еколошке свести кроз уметност.