Скулптурална мултифункционалност: допринос одрживости у моди – модна колекција

Abstract

У овом раду се са аспекта модног дизајна истражује однос између актуелне глобалне кризе заштите животне средине, савремене визије одрживости у моди и креативног процеса реализације одевних предмета у модној индустрији. Од модне индустрије се очекује да промени начин на који се одевни предмети производе и дизајнирају, начин комуникације са потрошачима и начин на који се поступа са одевним предметима на крају употребног века производа. Поред свих уобичајених аспеката креативности, од модног дизајнера се данас, а посебно у будућности, очекује додатна врста креативности која треба да допринесе одрживом развоју, тражећи и развијајући нова креативно-експериментална дизајнерска решења. За постизање овог циља су дизајнеру на располагању различите стратегије. Дизајнер се данас издваја као кључни чинилац модне индустрије у процесу стварања производа који има естетску и употребну вредност на тржишту, али уз истовремено најмањи могући еколошки утицај на планету. Чак и пре појаве покрета одрживости у моди, поједини европски и јапански модни дизајнери су били активни у изналажењу нових креативних принципа. Кључни примери оваквих дизајнера су: Мартин Марђела, Вивијен Вествуд, Реј Кавакубо, Јоџи Јамамото и Исеј Мијаке. То су дизајнери који су створили потпуно нови, различит и лични стил у моди, као последицу изузетне естетске креативности. Својом генијалном креативношћу и померањем граница у модном дизајну и уметничком стваралаштву успели су да створе темеље за развој савремене одрживе моде. С обзиром да се међу креативно-експерименталним решењима која су на располагању модном дизајнеру као стратегија за одрживи модни дизајн посебно издваја креирање одеће без отпада тканине („zero-waste“), инспирација за овакво креативно-експериментално дизајнерско решење се може наћи у методама и техникама традиционалне јапанске вештине савијања папира – оригами, као и у традиционалном јапанском костиму – кимону. Увођење овог концепта у моду пружа прилику не само да се преобликује однос између тела и одеће, већ има потенцијал да креира дизајн одеће заснован на одрживости и новој универзалности у двадесет првом веку. Такође, пратећи приступ познатих дизајнера, може се видети да је за успех у одрживом модном дизајну потребно савладати основе традиционалних и понекад заборављених заната, што сигурно може довести до даљег напретка надоградњом сопствених идеја.