Скулптурална мултифункционалност: допринос одрживости у моди – модна колекција
уметнички пројекат
Метаподаци
Приказ свих података о записуДокторанд:
Јоцић, Соња Д.Факултет:
Факултет примењених уметностиДатум одбране:
22-05-2024Ментор:
Лађушић, Марко Р.Чланови комисије:
- Грубанов, Иван Ј.
- Векић, Леонора Ј.
- Вићентић, Нинослава Р.
- Павловић, Миливој
Сажетак
У овом раду се са аспекта модног дизајна истражује однос између актуелне глобалне
кризе заштите животне средине, савремене визије одрживости у моди и креативног
процеса реализације одевних предмета у модној индустрији. Од модне индустрије се
очекује да промени начин на који се одевни предмети производе и дизајнирају, начин
комуникације са потрошачима и начин на који се поступа са одевним предметима на
крају употребног века производа. Поред свих уобичајених аспеката креативности, од
модног дизајнера се данас, а посебно у будућности, очекује додатна врста
креативности која треба да допринесе одрживом развоју, тражећи и развијајући нова
креативно-експериментална дизајнерска решења. За постизање овог циља су дизајнеру
на располагању различите стратегије. Дизајнер се данас издваја као кључни чинилац
модне индустрије у процесу стварања производа који има естетску и употребну
вредност на тржишту, али уз истовремено најмањи могући еколошки утицај на
планету. Чак и пре појаве покрет...а одрживости у моди, поједини европски и јапански
модни дизајнери су били активни у изналажењу нових креативних принципа. Кључни
примери оваквих дизајнера су: Мартин Марђела, Вивијен Вествуд, Реј Кавакубо, Јоџи
Јамамото и Исеј Мијаке. То су дизајнери који су створили потпуно нови, различит и
лични стил у моди, као последицу изузетне естетске креативности. Својом генијалном
креативношћу и померањем граница у модном дизајну и уметничком стваралаштву
успели су да створе темеље за развој савремене одрживе моде. С обзиром да се међу
креативно-експерименталним решењима која су на располагању модном дизајнеру као
стратегија за одрживи модни дизајн посебно издваја креирање одеће без отпада
тканине („zero-waste“), инспирација за овакво креативно-експериментално дизајнерско
решење се може наћи у методама и техникама традиционалне јапанске вештине
савијања папира – оригами, као и у традиционалном јапанском костиму – кимону.
Увођење овог концепта у моду пружа прилику не само да се преобликује однос између
тела и одеће, већ има потенцијал да креира дизајн одеће заснован на одрживости и
новој универзалности у двадесет првом веку. Такође, пратећи приступ познатих
дизајнера, може се видети да је за успех у одрживом модном дизајну потребно
савладати основе традиционалних и понекад заборављених заната, што сигурно може
довести до даљег напретка надоградњом сопствених идеја.