Савремена Винча - Потенцијали концептуалних керамичких пракси - просторна инсталација
doctoral project
Metadata
Show full item recordAuthor:
Савић, Валентина С.Faculty:
Факултет примењених уметностиDate Issued:
24-04-2023Advisor:
Кнежевић, Љубица М.Committee members:
- Чпајак, Горан Ж.
- Петровић, Гордана В.
- Протић, Јулијана М.
- Рајчевић, Симонида
Abstract
Пројекат „Савремена Винча – потенцијали концептуалних керамичких пракси“ је
представљен у неуметничком јавном простору Института за нуклеарне науке „Винча“
у Београду са просторном инсталацијом порцеланских асамблажа под називом
„Мета/литос” („Meta/Lithos“). Рад разматра медијум керамике који настаје после или
изван керамике неолита (Мета) и преиспитивњем праисторијских и савремених
керамичких културних пракси истражује корисност и форму на вишим нивоима
апстракције. Такође, повезује три сегмента епохе који имају заједничку тачку у Винчи
– приградском насељу Београда особеног по томе што се на малој раздаљини налазе –
Археолошко налазиште „Бело брдо”, Институт за нуклеарне науке „Винча“ и
београдска депонија. У том смислу истраживање је усмерено у три правца и испитује
основе керамичких облика, техника и технологија Винчанске културе, савремене
уметничке и технолошке праксе керамике и порцелана и теоријске оквире дизајна као
процеса у равни филозофије Жила Делеза (Gilles De...leuze).
Керамика се анализира из перспективе посматрања објекта помоћу објекта од
којег се рефлектује, чиме се истражују могућности превазилажења граница изражавања
формирањем концептуалних керамичких склопова – асамблажа. Понуђен је савремени
хибридни „металитички” модел који није нужно уметнички, дизајнерски, научни или
филозофски, већ је активни агент који се непрестано модификује у свом центру и изван
својих граница. Шест асамблажних целина повезују концепте нефилозофије – дизајна,
уметности, технологије и науке са филозофијом, у циљу формирања отворене мреже
мобилних односа који ће укључити нове креативне праксе у дизајну и уметности, и
позиционирати керамику као оруђе и оружје новог доба у различитим равнима.
Уметник/ца, дизајнер/ка, филозоф/киња и научник/ца, заједно су повезани метафором
посуде и фигурине које су из мноштва проживљених искустава извучене у променљиве
сингуларности са циљем успостављања релација, функција и конструисања могућности
постајања у новим нехомогеним равнима. Овако представљене, „Идејe посуде” и
„Идејe фигурине” могу послужити као епистемолошке алатке мапирања керамичког
отиска антропоцена.