Уметничко дело од механичке до дигиталне репродукције – фатална судбина графике

Abstract

Докторска дисертација „Уметничко дело од механичке до дигиталне репродукције – фатална судбина графике” бави се критичком анализом читавог комплекса историјских, друштвених, идеолошких и економских фактора који су утицали на обликовање графичке уметничке дисциплине. Поникла на прото/капиталистичкој економској основи и обликована производним снагама пред/индустријског друштва, графичка уметност је у прошлости имала статус модела цивилазицијских вредности, док су њене технике одражавале актуелни технички систем производње, а њени производи владајуће друштвене вредности. Она је наизглед тај статус изгубила током ХХ века. У дисертацији ћемо показати да је заправо пре реч о ефекту примене неадекватног, тј. историјски истрајалог нормативног гледишта графичке уметности којег чине рестриктивне конвенције и резолуције уобличене по мери модерне епохе и које је као такво непримењиво за валоризовање укупне реалности актуелне графичке сцене. Ближим разматрањем покретача огромне и разнолике уметничке продукције током друге половине ХХ века и касније, указаћемо да исти сежу и у графичку уметност те да је стога она не само витална већ и да представља распрострањен културни феномен и релевантан чинилац савремених токова уметности. Показаћемо да управо из разлога преовлађујућег једнозначног техницистичког тумачења графичке уметности сагледане у стриктно објектној форми уметничког дела, измиче њено ревалоризовање као вишезначног феномена савремене уметности. Сагледаћемо са интердисциплинарне теоријске платформе кроз след историјских фаза развоја људског друштва (индустријска, постиндустријска, тј. информацијска) три периода развоја графичке уметности (класични, модерни и савремени), током којих су историјска датост штампе и техничка парадигма, којима је графика оперативно и методолошки обликована и културно профилисана, поступно превладавани и то, парадоксално, путем технолошког прогреса, премда не потпуно али свакако у таквој мери да је током последње три деценије дошло до квалитативног помака у њеном развоју. Док је класично схватање графике и даље саставни део данашње савремене уметности, премда у мањинској заступљености у односу на друге видове графичког и уметничког стваралаштва али са јаким упориштем у нишама излагачке инфраструктуре интернационалног система уметности, показаћемо да су фундаментални конституенти графичке уметности реконтекстуализовани под утицајем дигиталне технологије као и под утицајем прогресивних и радикалних индивидуалних уметничких стратегија, и да се тако у новом, дискурзивном облику проналазе и изван стриктних оквира графике у ширем пољу уметности.

Doctoral dissertation „Work of art from mechanical to digital reproduction – the fatal fate of printmaking” deals with a critical analysis of the wide complex of historical, social, ideological and economic factors that influenced the formation of printmaking as a fine art discipline. Emerged on a proto/capitalist economic basis and shaped by the productive forces of pre/industrial society, printmaking art in the past reflected a model of civilization values; its techniques reflected the current technical system of production and its products the ruling social values. During the twentieth century printmaking art presumably lost such a status. We will show that this present opinion is actually the effect of applying the inadequate, i.e. historically outdated approach to printmaking art, based on conventions and resolutions shaped by the modern era and which is inappropriate for the valorization of the overall reality of the current printmaking art scene. Taking a closer look at the initiators of a diverse art production during the second half of the twentieth century, and later, we will show that they reach into the printmaking art as well and therefore that printmaking art is not only still vital but also a widespread cultural phenomenon and a relevant factor in contemporary art. We will show that revaluation of printmaking art as a multifaceted phenomenon of contemporary art eludes, because of the still prevailing unambiguous technical interpretation of printmaking art. From an interdisciplinary theoretical platform we will take a look, through the progression of historical phases of human society (industrial, post-industrial, i.e. informational), into the three periods of development of the printmaking art (classical, modern and contemporary), during which the historical disposition of print and technical paradigm of printing were gradually overcome, paradoxically through technological progress, although not completely but certainly to such an extent that during the last three decades there has been a qualitative shift in printmaking art development. While the classical understanding of printmaking art is still an integral part of today‟s contemporary art, although in minority in relation to other forms of printmaking and to art overall, although with a strong foothold in the niches of the exhibition infrastructure of the international art system, we will show that the fundamental constituents of printmaking art were recontextualized through the impact of digital technologies, as well as under the influence of progressive and radical individual artistic strategies, thus resulting in a new, discursive form of printmaking art outside of the strict disciplinary boundaries, present in the wider field of art in general.