Kritičko-materijalističke teorije reprezentacije u savremenoj umetnosti i kulturi

Abstract

Teza našeg rada je da marksistička teorija putem susreta sa strukturalističkom i poststrukturalističkom kritikom pojma reprezentacije i subjekta reprezentacije reformuliše tradicionalnu marksističku konceptualizaciju reprezentacije koja je zasnovana na problematici odražavanja, bilo alijenizirane ljudske suštine bilo ekonomskih procesa. Umetnička reprezentaciju sada se posmatra kao suplementarna društvena formacija koja pokušava da razreši nepomirljive strukturalne društvene kontradikcije. Umetnička reprezentacija stoga nije puka, pasivna reprezentacija društva, ekonomije ili istorije, već je ona društveno-simbolički akt koji predstavlja specifičnu društvenu intervenciju. Budući da je svaka društvena struktura ne-cela, prožeta kontradikcijama i antagonizmima, reprezentacija predstavlja fantazmatsku, utopijsku instancu koja proizvođenjem efekta društva omogućava njegovo funkcionisanje. U odnosu na svoje pozicioniranje unutar različitih kompleksnih društvenih konjunktura različite umetničke reprezentacije mogu dobiti različite političke i ideološke konotacije. Ova promena problematike reprezentacije otvorila je i pitanje subjektivacije pojedinaca putem umetničkih diskursa što će dalje voditi ka pitanju sinteze marksizma sa lakanovskom psihoanalizom. Izdvojili smo teoriju francuskog filozofa Luja Altisera kao začetnika ove artikulacije marksizma sa (post)strukturalističkom teorijom i lakanovskom psihoanalizom. Naša teza je da njegov teorijski diskurs nudi specifičan način artikulacije diskursa ovih teorija koji je zasnovan na logici nadodređenja različitih teorijskih struktura koja je suštinski drugačija od ostalih pokušaja spoja ovih teorija koje se temelje na logici strukturalnih homologija. Kritiku i razvoj ovog specifičnog teorijskog diskursa pratimo u nastavku rada u delima Rastka Močnika, Etjena Balibara i Fredrika Džejmsona.