Стратегије постизања одрживости позоришног система Града Београда

Abstract

Смањени буџети за културу, општа економска рецесија и интензивни раст културних и креативних индустрија условили су важност изласка јавних позоришта на тржиште. Уз то, још од последњих деценија претходног века, актуелна је дебата на тему друштвених функција (улоге, значаја) установа културе - посебно установа схваћених као институције елитне уметности. Разлози за одржање постојећих комплексних националних и градских позоришних система, а нарочито за опстанак постојећег начина њиховог уређења и финансирања, доводе се у питање и са аспекта логике савременог друштвеног развоја, која подразумева адаптибилне и флексиблне организације концентрисане на експлоатацију знања и креативности, иновацију, коришћење техничко-технолошких достигнућа, кооперацију и умрежавање. У том смислу јавно позориште се упућује на неопходност системске и структуралне реконструкције, такве да оно буде уподобљено савременом социо-економском контексту и уједно да очува своје основне вредности и смисао. То значи да одрживост јавног позоришта данас подразумева примену различитих стратегија, концентрисаних не на његово пуко преживљавање, већ на испуњавање и диверсификовање његових друштвених функција и мисије. У овом докторском раду истражујемо такав приступ на примеру система јавних градских позоришта Београда - увелико суоченог са неопходношћу адаптације у односу на опште - глобалне и специфичне друштвене промене у Србији. У уводном делу рада анализирамо принципе савременог друштвеног развоја и начине уређења и управљања културним делатностима. Полазећи од закључака с тим у вези даље се бавимо истраживањем теме стратешког управљања јавним позориштем: описујемо његов развој и позицију у савременом социо-економском контексту; истражујемо стратешке активности оријентисане на унапређивање његовог деловања; анализирамо могућности примене предузетничких принципа на организовање делатности јавног позоришта и анализирамо оквире, елементе и процесе система коме оно припада. Описујући шири контекст истраживања, у наредном делу, истражујемо прилике у Србији и Београду по питању уређења и планирања развоја културног ресора - бавећи се нарочито периодом од 2000. до данас и парадигматичним питањима културне политике у вези са функционисањем јавних установа културе. Затим, приказујемо резултате истраживања праксе 6 београдских позоришта за одрасле којима је оснивач Скупштина града Београда (Атеље 212, Југословенско драмско позориште, Београдско драмско позориште, Звездара 7 театар, Позориште на Теразијама, Битеф театар), омладинског позоришта ”Дадов” и установе културе ”Вук Стефановић Караџић”. Систем који ове установе чине, условно назван системом јавних градских позоришта Београда, упознајемо кроз обимно теоријско-емпиријско истраживање које је – поред ”кабинетског” дела, укључило: анкетирање директора одабраних позоришта; спроведени упитник и дубински интервју са запосленима у службама маркетинга; интервју са запосленима у Секретаријату за културу Града Београда и са Саветницом за савремено стваралаштво у Министарству културе Републике Србије. Дискусијом о добијеним емпиријским резултатима истраживања описујемо систем, кроз три кључна аспекта позоришне продукције (дистрибуције, рецепције и контекста): организациони, процесуални и аспект исхода. Последњи сегмент овог дела рада садржи разматрање импликација резултата истраживања за праксу позоришног менаџмента и културне политке, те делотворни, практично применљиви предлог стратегије одрживости јавних градских позоришта на територији Београда, назван моделом ”двосмерне адаптације јавних градских позоришта”.

Reduced public spending on culture, the overall economic recession and an intense growth of cultural and creative industries have all conditioned the importance of public theatres entering the market. Besides this issue, ever since the last few decades of the 20th century, there has been an ongoing debate on the question of social function (role, significance) of cultural institutions – especially of those classified as elite art institutions. Reasons for maintaining the existing intricate systems of national and city theatres, and especially preserving their current organizational structures and financing, are being called into question also from the aspect of the logic of the contemporary social development – meaning adaptable and flexible organizations focused on the exploitation of knowledge and creativity, innovation, utilizing the technical and technological achievements, and on cooperation and networking. In this sense, public theatre is directed toward the necessity of systematic and structural reconstruction which, at the same time, needs to be adapted to contemporary socio-economic context and preserve its basic values and function. This means that sustainability of public theatre today implies utilization of different strategies, focused not on surviving, but on fulfilling and diversifying its social functions and its mission. In this PhD thesis we are examining the aforementioned approach on the example of the system of public theatres of the City of Belgrade – markedly faced with the necessity of adapting to general – global and specific social changes in Serbia. In the introduction of the thesis we are analyzing the principles of the social development and methods of organization and management of cultural activities. Starting from the conclusions relating to this, we further examine the topic of strategic management of public theatre: we describe the development of the theatre and its position in the contemporary socio-economic context; explore the strategic practices which are oriented to improving the functioning of the theatre; analyze the possibilities of applying the entrepreneurial principles to management of public theatres, and analyze the frameworks, elements and processes of the system the public theatres are part of. In addition to describing the wider context of the research, in the next part of the thesis we explore the specific circumstances in Serbia and Belgrade regarding management and development of the cultural sector – covering specifically the period from 2000 until today and the paradigmatic questions of cultural policy relating to the work of public cultural institutions. Furthermore, we present the results of the analysis of seven Belgrade theatres practices: Atelje 212 Theatre (Atelje 212), Yugoslav Drama Theatre (Jugoslovensko dramsko pozorište), Belgrade Drama Theatre (Beogradsko dramsko pozorište), Zvezdara Theatre (Zvezdara teatar), Terazije Theatre (Pozorište na Terazijama), Bitef Theatre (Bitef teatar), the Youth Theatre „Dadov“ (Omladinsko pozorište „Dadov“) - together with the Cultural Insititution „Vuk Stefanovic Karadzic“ (Ustanova kulture „Vuk Stefanović Karadžić“). We bring insight into these institutions which together comprise the system of so called public city theatres, using an extensive theoretical-empirical methodology which – aside from the „desk“ work, includes: questionnaires composed for the directors of the selected theatres; surveys and deep interviews conducted with the employees of the marketing sector of the City of Belgrade Secretariat for Culture and with the Advisor for the Sector for Contemporary Artistic Production of the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia. Through a discussion about the obtained empirical data we describe a system via three key aspects of the theatre production (distribution, reception and context): the organizational, processual and the outcome aspect. The last segment of this part of the thesis contains the consideration of the implications of research results on the theatre management and cultural policy practices, and an effective, applicable suggested sustainability strategy for public theatres in Belgrade, a model named the “two-way adaptation of public theatres”.