Theory of institutions and cultural policies for contemporary performative practices – Институционална теорија и културна политика у савременој перформативној пракси
Metadata
Show full item recordAuthor:
Tanurovska-Kjulakovski, BiljanaFaculty:
Факултет драмских уметностиDate Issued:
29-09-2018Advisor:
Dragićević Šešić, dr MilenaCommittee members:
- Rogač Mijatović, dr Ljiljana
- Ilić, dr Vlatko
- Drezgić, dr Rada
- Cvetičanin, dr Predrag
Abstract
This thesis examines the theory and pragmatic tensions and questions related to the cultural institutions. It researches the needs in the art field of contemporary performing arts, and it is engaged in the inquiry of other methodological approaches than the traditional one, which would support the working processes and their development.
The thesis creates a dialogue between diverse theoretical positions from where the cultural institution and the notion of the institution are observed, bringing forward the specificities of the art field, but also emphasizing the context relevance and impact.
The theoretical approaches, data and information collected in this thesis should advance the correlation between the theory and the practice in the governance or management of the institutions in the field of culture.
Furthermore, it portrays and analyzes the efforts and contributions of the civil sector (the independent cultural sector) in experimenting, thinking, and practicing the new govern...ing models in which culture is produced. It introduces arguments on the need of artistic driven cultural policies, or advocacy actions aiming to enhance the policy changes in the region of ex-Yugoslavia, the institutional paradigm, and the working conditions in the cultural field. It brings forward the specificity of the contemporary performing arts (dance, performance, and choreography), as a perspective of the marginalized art field that strives for basic support. It elaborates what the notion of contemporary performing arts (dance, choreography, and performance), which is considered as contemporary performative practice, comprehends by this thesis.
Within the frameworks of reviewing the cultural institution, the theoretical frame of the postmodern perspective of the organization theory is offered as the one that reconsiders the organizational format of a cultural institution.
6
The thesis proposes an institution as a producer of sociality, or an agency for socio-political transformations versus the institution solely as a producer of aesthetics.
Such theoretical structure is a proposal of a frame for analyzing and understanding both the socio-political and the hegemonic cultural practices and art institutions, on the one hand, and a new managerial perspective created through the deconstruction of the dominant managerial models of institutions in the field of choreography, dance, and performance, or ballet and theatre. This perspective offers the post-managerial paradigm in culture, and is related to what has been suggested in the thesis as post-institution, co-institution, heterogenic management, and self-organized systems. The method of forming such institution is researched and recommended through participative governance, and rhizomatic governance (organizational), related to the policy making approach of shared policies. Also, by proposing this framework, the thesis aims to emphasize the perspective of governance of culture and management in culture as a socially relevant and aware field that is not only driven as prior from the market needs, but it is also reflecting the society and the context as prior. Therefore, it aims to move forward the management of the cultural institution towards the field of ―common‖, where a post-institution would be a relevant socio-political form that can be governed by shared policy making, or through methods of participatory governance, or managed through a ―rhizome‖ methodology based on collaboration, shared leadership, co-curating, and discussion, and strive for qualified understanding of culture and art as one of the highest and most precious resources in the contexts.
Ова теза бави се теоријом као и практичним тензијама и питањима који се односе на културне институције. Истражује потребе уметничке области савремених извођачких уметности и усмерена је ка трагању за другачијим методолошким приступима од оног традиционалног, а како би подржала радне процесе и њихов развој.
Теза остварује дијалог између различитих теоријских позиција из којих се посматрају културна институција и појам институције, истичући специфичности уметничког поља, али и издвајајући релевантност контекста и учинка у њему.
Теоријски приступи, подаци и информације прикупљени у оквиру ове тезе требало би да унапреде међусобне односе између теорије и праксе у вођењу или управљању институцијама у области културе.
Даље, она приказује и анализира напоре и доприносе цивилног сектора (независног културног сектора) у експериментисању, промишљању и практиковању нових управљачких модела у којима се производи култура. Она уводу аргументе за културне политике засноване на потребама уметника и...ли заговарачке акције са циљем да се подстакну промене јавних политика у региону бивше Југославије, институционалне парадигме и радни услови у области културе. Такође, истиче специфичност извођачких уметности (плеса, перформанса и кореографије) као перспективе маргинализоване уметничке области која се бори за базичну подршку. Теза развија појам савремених извођачких уметности (плес, перформанс и кореографија) који се разматра као савремена изведбена пракса.
Унутар разматрања о институцијама културе, понуђен је теоријски оквир заснован на теорији организације постмодерне оријентације уз помоћ којег се поново разматра организациони формат институције културе.
8
Теза предлаже разумевање институције као произвођача друштвености, или агента социо-политичке трансформације насупрот институције као искључиво произвођача естетског.
Оваква теоријска структура је предлог новог оквира за анализу и разумевање социо-политичких и хегемоних културних пракси и уметничких институција, са једне стране, као и нове управљачке перспективе створене кроз деконструкцију доминантних менаџерских модела институција у области кореографије, плеса и перфоманса или балета и позоришта. Ова перспектива нуди пост-менаџерску парадигму у култури, и односи се на оно што је у тези предложено као пост-институција, ко-институција, хетерогено управљање и само-организовани системи. Метод формирања такве институције је истраживан и препоручен кроз партиципативно управљање и ризоматско управљање (организационо), а у вези са приступом креирања културних политика као заједничких политика (shared policies). Такође, предлажући овакав оквир, теза тежи да истакне разумевање управљања у култури и менаџмента у култури као друштвено релевантне и одговорне области која није искључиво вођена потребама тржишта, већ промишља друштвени контекст. Према томе, циљ је да се унапреди менаџмент културних институција ка пољу „заједничког― (common), где би пост-институција била релевантна друштвено-политичка форма којом се може управљати кроз заједничке политике путем метода партиципативног управљања или кроз методологију „ризома― засновану на сарадњи, заједничком вођству, ко-курирању, дискусијама, тежећи стручном разумевању културе и уметности као једних од најважнијих и најдрагоценијих ресурса у сваком контексту.