| dc.description.abstract | У овом раду се полази (пролази и преноси, у намери да доприноси) од искуства стеченог у луткарској уметности, у луткарском уличном театру, ка стварању луткарске представе ПИН ОКИО, намењене одраслима, како је њен аутор Карло Лоренцин Колодије првобитно и написао. Сврха овог рада је да се приближи, појасни, презентује многоструки значај луткарског позоришта одраслим гледаоцима у нашој средини, која скоро да лутку уопште и нема у искуству. А лутка је „човек“ са дугим веком, „глумац кога нема“ и учесник и инструмент уметничког израза човека, глумца. Лутке су израз човекове историје, сведоци епоха које трају вековима, оне говоре о стилу, животу. Врста су временске машине. Луткарске представе јесу комплексне и одражавају читаво кретање човекових мисли. Пинокио је једна од најпознатијих лутака света, коју је правио човек кроз литературу, и зато је било инспиративно луткарско трагање баш ка том делу. То је и прва драма у којој лутка учествује, играјући властиту промену. Пинокио је синоним за лаж и преображај и највећа метафора нове ере.
У нашем виђењу, Пин Окио данас јесте савремени исфрустрирани, изманипулисани манипулатор, самовољни робот, роб робе, сведен на број, беживотна лутка, човек-марионета од крви и меса коју покрећу моћници са врха економског света. Све вредности су нестале зарад профита, који неизоставно мора да цвета. Данас у свету, зарад власти и профита, није битна цена, већ само оно шта треба да се спроведе: убиство, отмица, рат или уцена… То су алати, инструменти којима се прети, којима се руководи, јер се све само на пуки новац, превласт, бруталну похлепу, превару, лаж и отимачину своди. Друштвено ишчашење је велико, стеге и повоци моћника су јаки. Такав морално унакажен и отрован, чудак–лут(д)ак, типичан је репрезент савременог лицемерног друштва. Емоције не постоје, Пин Окио је дрвен и осушен као колац, али има сјајан нос за новац. Лаж му новац увећава, нос му је у том „препознавању“ корисна справа. Уз помоћ много сумњивих, лажних уговора, папира, он своје жртве препознаје, мами, наводи, одабира. Тако доноси послодавцу некретнине и увећава имања, а преварени људи упадају у кризу и очајања. Оваква свакодневна ситуација јесте и провокација, и задатак, и инспирација коју је неопходно ставити у фокус, вратити у зглоб. Морамо ослободити Човека из Пина, савременог нам изгубљеног јунака, отупелог
6
сина, спасти га од упртача и јахача власти и профитне баласти, и понудити му решење за избављење.
Док на јави Пин будан, лишен сваке емоције, натопљен лажима, без савести и свести „спава“, дубок сан га буди, исцељује и коначно отрежњава. Сан је лек, фаза, пут, трагање, испит и катарза. У потрази за Истином, у том сну ослобађа се лажних вредности и проналази Љубав и таленте своје. Срећни дани у животу буђењем се наслућују, Пин се на крају препорођен јавља и људску доброту, истину и суштину испред свега ставља. Ово је потрага за идентитетом и крик над посрнулим, криминалним светом. Иронизирањем лажљиве свакодневице, у трагању за истином – практичним радом, представом ПИН ОКИО провоцирају се сви људи и доводе до размишљања о успостављању, постављању различитих граница у животу. У основи свих граница јесте граница између истине и неистине коју човек мора да изгради и постави сам у себи и са собом.
Игра на улици, отворена и доступна свима, јесте добар начин за прву „инфекцију“ театром, посебно луткарским. Простор улице је простор „отворене позорнице“, где невидљиво постаје видљиво. Императив је данас театар узбуне, позив, сигнал публици, збуњеном свету у покрету. Бивши посматрачи, сада извођачи, и публика у покрету (шокирана, изненађена, расположена, сумњичава, знатижељна, уплашена, сиромашна, одбачена) учествују у рађању и ослобађању уличног уметничког луткарског чина. Оваква поставка тежи да прене публику из мртвила, чинећи је активним, важним учесником. Луткарска уметност оснажује широку публику, руши стереотипе и користи читавом друштву. Отвореност ума и популарисање уметности јесте нова, подстицајна и развојна снага културног заједништва.
Парадокс и деценијски озбиљан проблем је у томе што српски луткари немају професионални ниво кадра, нити своју школу, а имају дивно изграђена луткарска позоришта од којих нека трају скоро читав век. Одсуство систематичности и континуитета у праћењу развоја луткарске уметности, само је по себи довољан разлог да се распламса интересовање и рад посвети луткарству, са уверењем да се на овај начин можда може указати на велики и многоструки значај ове уметности у животу и стваралаштву савременог човека и код нас. Различитим техникама луткарског театра могуће је остварити неистражене светове. Тако се
7
обједињују и развијају изражавање, комуникација, стварање, стратегија рада, методе и технике које нуди, пре свега, луткарски театар, једнако потребан свима, и деци и одраслима | sr |
| dc.description.abstract | The thesis is an attempt to transfer the obtained experience in street puppet theatre during the creation of PINOCCHIO puppet performance intended for adults, as its author Carlo Collodi (Lorenzini) had originally written. The aim is to explain and present the manifold significance of puppet theatre to our adult audience, for whom puppetry is little known or unknown. Yet, a puppet is a “long-living person”, “an absent actor” and a member and instrument of an actor’s artistic expression. Puppets are representation of human history, witnesses of centuries-long eras, speaking about style and life. They are a sort of a time machine. Puppet performances are complex, representing the complex movement of one’s thoughts. Pinocchio is one of the world’s best known puppets from literature created by a man, so it was inspiring to do research related to this particular work. It was also the very first play in which a puppet plays itself, going through its own transformation. Pinocchio is also a synonym for lie and transformation, and one of the greatest metaphors of the new era.
In our modern view, Pin Occhio is a contemporary frustrated manipulated manipulator, a voluntary robot, slave to materialism, reduced to a number, a lifeless modern puppet made of flesh and blood moved by the powerful people from the top of commercial world. All values are gone and exchanged for profit, which is expected to bloom. In today’s world of power and profit, the means is not important, but the aim, be it a murder, abduction, war or blackmail. All of these are instruments of threat and control because everything is reduced to money, power, brutal greed, deception, lie and plunder. The social deviation is enormous and the chains and strings of those in power are strong. Such a morally deformed, poisoned madman is a typical representative of contemporary hypocritical society. There are no emotions, Pin Occhio is as stiff and withered as a pole, but has a great sense for money. Lies increase his profit and his nose is a useful tool in this enterprise. With numerous fake and suspicious contracts and papers he allures his victims in order to deceive them. That is how his employer gets new assets, and the deceived people get into crisis and despair. This everyday situation is a provocation aimed at liberating the human being from
Pin, our contemporary lost hero, a dumb and numb son, in order to rescue him from those who are in power and offer him a solution for salvation.
While awake, Pin has no emotions, no morality, he is full of lies and is actually “asleep”. However, deep sleep “awakens” him, heals him and ultimately makes him aware. Sleeping is a cure, a phase, a journey, a quest and catharsis. In quest for Truth, sleep liberates him from fake values and helps him find Love and recognize his talents. Happy days are about to come, and Pin is ultimately reborn, putting human kindness and truth above all. This is a quest for identity and a cry over the devious, criminal world. By subverting the fake everyday life to irony, the play PIN OCCHIO provokes the general audience bringing them to think about setting boundaries in life. The main boundary is the boundary between truth and lies, which every man should build and set within himself.
An open street performance, publicly available, is a good way to become “infected” by theatre, especially puppet theatre. The street space is an “open stage”, where invisible becomes visible. The theatre of alert, call and warning is an imperative. The former spectators, now performers, and the moving audience (shocked, surprised, joyful, suspicious, curious, afraid, poor, and rejected) take part in the creation and liberation of a street puppet performance. This kind of setup aims to startle the audience from numbness, making it an important, active participant. Puppetry empowers a wider audience, breaks stereotypes and is socially adequate. The openness of the mind and popularization of art are new developmental forces of society.
It is paradoxical and highly problematic that Serbian puppeteers have been lacking professional staff for decades, primarily because of a lack of a puppeteering school, while at the same time having wonderful puppet theatres, some of which are almost a century old. An absence of a systematical and continuous development of puppet theatre is a sufficient reason to become interested and devoted to puppeteering, believing that in this way it would be possible to point out the importance of this artistic form for contemporary Serbian society. Using various techniques of puppet theatre, it is possible to explore the unexplored worlds. This is also a way to unify and develop expression, communication, creation, strategies, methods and techniques of puppet theatre, which is equally essential both for children and adults. | sr |
