Žanrovska istorizacija i teorijsko žanrovska problematizacija: srpski film od 1999. do 2009.

Abstract

Тема овог рада је одређење жанра и преиспитивање положаја жанровског филма у домаћој кинематографији од 1999. до 2009. године. Овај период у новијој српској историји праћен је бројним друштвеним, политичким, економским и културним променама, а у склопу утицаја светских кретања одредио је правце радикалних промена филмске продукције. Одређење жанра, пре свега као националног жанра у смислу репрезентације националног идентитета, у условима постдоба - од постсоцијализма, посмодернизма, постнационалиног до постколонијалног времена - обележено је мутацијама и контаминацијама основних образаца, углавном преузетих са светске филмске сцене. С једне стране, било је покушаја стварања или настављања традиције класичних жанрова, попут хорора, комедија или трилера, а с друге настајале су националне варијације жанра што је све заједно омогућило али и проблематизовало дефиницију националног жанра. У богатој филмској продукцији – значајној и за развијеније европске земље – приметна је хибридизација познатих модела жанра с актуелним питањима транзиције, политике и егзистенције, и јаким ауторским печатом. Студије случаја за жанровско мапирање новог српског филма су: Земља истине, љубави и слободе Милутина Петровића (2000), Хитна помоћ Горана Радовановића (2008), Оптимисти Горана Паскаљевића (2006), Ђавоља варош Владимира Паскаљевића (2009), Сутра ујутру Олега Новковића (2006), Клопка Срдана Голубовића (2007), Хадерсфилд Ивана Живковића (2007), Кенеди се жени Желимира Жилника (2007) и Живот и смрт порно банде Младена Ђорђевића (2009). Темељ настанка пратеће теорије је дискурс локалне филмске критике генерално обележене нестабилним квалитетом, дневно-новинским маниром и раскидом са традицијом квалитета, као и малобројни текстови теорије филма који жанр посматрају са академског становишта и у наднационалном контексту.