Докторски уметнички пројекат Скепса – цртеж, слика и отисак у доба екрана и етра настао је са намером да се размотре на који се начин различите школе мишљења, теориjског промишљања и светоназора који обликују доминантна упоришта у дугом току историје западноевропске културе, додирују на невидљивој граници са тешко објашњивим бићем уметности. Значај карактера и концепције међусобних односа ових појава, оправданост и целисходност у разматрању њиховог међусобног прожимања, на посебан начин се открива, када се у обзир узму неки од настаријих медија ликовног изражавања – цртеж, отисак и сликарско дело. На примеру дуге традиције стваралаштва израженог кроз ове медије, може се сагледати променљивост позиције коју су ови медији поседовали у сусрету са променама културолошких и друштвених околности, и њихова повратна спрега са појавама, појмовима и околностима које су уоквиравале простор у којем се овакво стваралаштво обзнањује – са друштвом, са друштвеном свешћу, са актуелним ликом савремене и...ндивидуе, са доминантним филозофским системом, са системским последицама које уметност и њени медији својим дејством на свет производе, трасирајући даљи ток сопствених трансформација.
У том смислу, докторски уметнички пројекат Скепса – цртеж, слика и отисак у доба екрана и етра у својој концепцији носи садржај у којем се теоријска потка разматрања позиције ових медија дубоко преплиће са идејно-поетском потком дела. У разматрању позиција које поменути медији завређују у различитим епохама у дугој историји свог постојања, циклично се изражава сумња у њихову достатност и виталност у променљивим друштвеним околностима, и снаге ових медија редовно се одмеравају са могућностима новијих медија. Сумња, као доминантно осећање, присутна је и у разматрању друштвене стварности и њених унутрашњих чинилаца, који се, пратећи промену епохе, мењају, некада и до непрепознатљивости. Са жељом да се сумња, као појам, означи као симптом и амбијент ових процеса, уметнички пројекат Скепса актуализован је као амбијентална поставка у којој се дело монументалног формата контрапунктира са радовима малог формата, задржавајући унутрашњу кохезију ликовног језика аутора, али и истичући разлике у појавности и дејству на крајњег реципијента – уживаоца дела. У писаној дисертацији, разматране су специфичности изабраних медија изражавања уграђених у амбијенталну поставку (цртачких, сликарских и графичких поступака) у савременом контексту. Поред тога, сагледани су и контексти кризе статуса ових медија у сусрету са стално променљивим тежиштима дејствовања историјски значајних и актуелних школа филозофско-теоријских мишљења (у којима се истичу теоретичари попут: Т. Адорна, Х. Маркузеа, В. Бенјамина, Ж. Лакана, Г. Дебора, Ж. Бодријара, Л. Мановича, О. Грауа и други), усмерених директно на уметност, или на захтеве који су јој постављани спрам затеченог устројства друштвених појава.
