Улога нових медија у савременом музичком извођаштву (Развој праксе музичког извођаштва у односу на друштвено-културни контекст и имплементацију нових технологија у оквирима перформанса, редизајнираног инструментаријума, архивирања и педагогије музичког извођаштва)

Abstract

Influence of technology and new media on the course of development of the instrumental performance practices during the 20th and in the beginning of the 21st century led to the appearance of new discourse in modern performing arts. They differ from the previously nurtured traditions, which in practice and within the institutionalized frameworks brought about the need to map this phenomenon and establish a potential systematization, in order to unite various artistic practices developed in said discipline. They are the topic of the doctoral dissertation titled Role of New Media in Modern Musical Performing Arts (Development of Musical Performing Arts Practice in Relation to the Social and Cultural Context and the Implementation of New Technologies in Performance, Redesigned Instrumentarium, Archiving and Musical Performing Arts Teaching). Applying the principles of post-structuralist and new media theories on the research of the transformation of performing arts, its individual structural elements, and its positions in relation to other forms of art, as well as the techno-culture, this research aimed to define causes of various types of performances that stemmed out of synthesis with technology and new media. Through systematization of occurrences within musical art, we have come to the conclusion that the degree of presence of technology in performing (in form of instruments, interactive systems, computers or virtual space) corresponds to the degree of transformation defining the role of performer and form of performance within the parameters of musical art, but also within the parameters of modern art and culture, which is a novelty regarding to the practices of previous centuries. Synthesis of art and technology points out at the tendency to erase the borders between art, technology, and life. Chain changes affected the entire sequence: composer – work of art – performer – instrument – space where the performance is taking place – audience, showing that the ontology, phenomenology, and hybridity of each element in this sequence is affected by the causal link mediated by technology. Therefore, we find the performer who adapts to new parameters of source and esthetics of sound, changes the relation between physical presence and technical interpretative demands, often non-artistic and connected to technological systems, screens, and props. Their senses are extended to the limits of disappearance, or rather virtual existence. The notion of space in which the act of performing takes place is extended to the space of new media and the internet, due to which audience‟s attention is partialized and defined through the system of socio-political and commercial value regulations. “Increased connectivity” becomes the imperative of new performing arts. Instrumentarium now includes hyper instruments, electric versions of formerly acoustic instruments, as well as their digital versions. Technological innovations increased the possibility of interdisciplinarity within musical performing arts, as it has been shown that, from this field, research could be conducted in other disciplines; while they have also been object of research themselves. Therefore, one segment of this dissertation is dedicated to the results of university research dealing with interdisciplinary approaches to performing arts (among other artistic fields), connecting them with the field of neurophysiology, psychology, and technical sciences. Comparative approach in theoretical analysis aims to point out the differences, as well as the similarities in the modalities of new performing arts and their essential connection to the traditional forms of performing arts, highlighting their unity and the fact that, despite substantial differences, they belong to the discipline of performing arts.

Утицаји технологије и нових медија на правце развоја инструменталне извођачке праксе током 20. и почетком 21. века одредили су појаву нових дискурса у савременом извођаштву. Они се разликују од традиције која је до тада негована, што је у пракси и институциналним оквирима довело до потребе за мапирањем феномена и успостављањем потенцијалне систематизације не би ли се објединиле различите уметничке праксе које су се развиле у поменутој дисциплини. Оне су предмет докторске дисертације са темом Улога нових медија у савременом музичком извођаштву (Развој праксе музичког извођаштва у односу на друштвено-културни контекст и имплементацију нових технологија у оквирима перформанса, редизајнираног инструментаријума, архивирања и педагогије музичког извођаштва). Примењујући принципе постструктуралистичких и теорија нових медија у истраживању трансформације извођаштва, његових појединачних градивних елемената, затим позиција које оно има у односу са осталим видовима уметности, али и технокултуром, циљ истраживања био је да се дефинишу узроци различитих природа перформанса који су произашли из синтезе са технологијом и новим медијима. Систематизовањем појава у оквирима уметничке музике, дошло се до закључка да је степен присуства технологије у извођењу (било у виду инструментаријума, интерактивног система, рачунара или виртуелног простора) сразмеран степену трансформације која одређује улогу извођача и облик извођења у оквирима музичке уметности, али и оквирима савремене уметности и културе, што је новина у односу на праксу из претходних векова. Синтеза уметности и технологије указала је на тежњу поништавања граница између уметности, технологије и живота. Ланчане промене су се одразиле на цео низ: композитор – дело – извођач – инструмент – простор у ком се догађа извођење – публика, указујући да на онтологију, феноменологију и хибридност сваког елемента тог низа делују узрочно-последичне везе посредоване технологијом. Зато се сусрећемо са извођачем који се прилагођава новим параметрима извора и естетике звука, мења односе телесног присуства у односу на техничко-интерпретативне захтеве, који су често неуметнички и повезани са технолошким системима, екранима и протезама. Његова чула су продуţена до границе нестајања, односно виртуелног постајања. Појам простора у ком се догаЂа чин извоЂења се проширује на простор нових медија и интернета, због чега се и пажња публике парцијализује и одређује кроз систем правила друштвено-политичких и тржишних вредности. „Појачан однос” постаје императив новог извођаштва. У инструментаријум су уведени хипер инструменти, електричне верзије некадашњих акустичних инструмената, као и њихове дигиталне верзије. Технолошке иновације су подстакле могућности интердисциплинарности у дисципини музичког извођаштва, јер се показало да се из ње могу радити истраживања према другим дисциплинама, поред тога што је сама била предмет истраживања. Зато је један сегмент дисертације посвећен резултатима истраживања са Универзитета који се баве интердисциплинарним приступима извођаштву (између осталих уметничких области) спајајући га са областима неурофизиологије, психологије и техничким наукама. Компаративни приступ у теоријској анализи има за циљ да укаже на разлике, али и сличности модалитета новог извођаштва и њихову суштинску везу са традиционалним видовима извођаштва чиме се указује на њихово заједништво и припадност дисциплини извођачке уметности упркос материјалним разликама.