Живот (у) секири, изложба композитних скулптура, представља анализу и уметничку интерпретацију данашњег друштва, свакодневног делања, сагледаног кроз контекст поменутог оружја/оруђа. Секира је узета као примарни и суштински симбол и као ликовни елемент чијим се понављањем и међусобним усаглашавањем форми ствара композиција, односно скулптура. Композиција представља један вид динамике који сугерише брзину данашњег времена, у чему се огледа савремена борба за једнакост људи, различитих, али ипак једнаких, док је додиром у композитним елементима наглашена важност квалитетне комуникације међу људима као императив опстанка у данашњем свету.
Посредством културолошких и традиционалних представа, прошлог и садашњег, поставља се акценат на будућем (времену). Дух, карактер, корени и обичајне вредности народа, традиција у ширем смислу – у раду је персонификована кроз симбол секире. Данашња слика, одраз медија, технологије, окупира готово сваки сегмент живота. Сурово и немилосрдно хипнотисање чи...ни да човек постаје завистан од технологије, чиме се поистовећује са гаџетом, којим управљају корпоративне елите. Живот као симбиоза духовног и физичког људског постојања је деградиран, сведен на виртуелни простор. Бежањем од реалности заведен маркетиншким лобијем, човек постаје талац сопственог живота, он губи конекцију са реалношћу, удаљавајући се од других људи, без осећаја физичког контакта, активности, слободног времена, једном речју слободе. Несвесно деградирајући традиционалне вредности, човек остаје разорен без сопствене ауре и суновраћајује се до губитка душе и самосвести, до неизбежног недостатка емпатије. Ово доводи до битног питања везаног за човекову егзистенцију, а то је питање које се односи на човеков идентитет: да ли га он уопште и поседује или припада неком другом?
Стога секира, једно од првих оруђа које је начинила људска рука (због чега представља синоним за прошлост и традицију), инкорпорирана у ове скулпторске целине указује на кључне проблеме у делању савременог човека. Представљајући трагање за суштином живљења, секира пружа различита решења кроз двадесет скулпторских композиција (двадесет „слика“), заснованих на једноставности представљања, притом не банализујући проблем. Секира нуди одговоре остављајући простор публици да те одговоре прихвати, да их разуме и да их потом самостално интерпретира. Управо на тај начин конзументи бивају потакнути да учине искорак у свет уметничког дела које је претходно дубоко промишљено и преживљено.
