"Сценографија у филму епоха - Од колективног сећања до индивидуалног израза"

Abstract

Scenografija u filmu epoha je prostorno-likovni prikaz kolektivnog sećanja. Ona se oslanja na moja iskustva u radu na filmovima koji se mogu podvesti pod ovu odrednicu. Iako ovaj ternim često obuhvata filmove davno prošlih vremena, epohom definišemo razdoblja koja mogu biti prošla, sadašnja, pa i buduća. Ovaj umetničko-istraživački rad bavi se periodom od 1947. do 1992. godine na prostorima bivše Ju-goslavije kroz scenografiju u filmovima Ničije dete i Bićemo prvaci sveta.

Predmet mog umetničkog projekta jeste filmska scenografija kao prostorno predstavljanje kolektivnog sećanja na određeni događaj ili vreme. Vizuelnim sećanjima ustupamo dominantno mesto u prizivanju prošlosti. U simbiozi istorije i pamćenja, u studijama sećanja Morisa Albvaša prepoznajem i otkrivam granicu pamćenja i sećanja, koja preplitanjem nestaje i formira osnovu istraživačkog postupka u građenju prošlog vremena. Vizuelna sećanja, protkana biografskim i istorijskim, postaju kolektivna, koja se pak vremenom menjaju i pod uticajem medija postaju prostetička. Tumačeći i sagledavajući medije postavljam fotografiju, film, zvuk naspram figure i prostora i otkrivam dublju motivaciju narativa koji označavaju pamćenje, kolektivno istorijsko i autobiografsko.

Prikazivanjem kadrova i fotografija iz filmova Ničije dete i Bićemo prvaci sveta, koje potpisujem kao scenograf, objasniću kako istraživanjem i transponovanjem epohe formiram vizuelni identitet filma oslanjajući se na kolektivna sećanja i implicirajući individualni doprinos. Realistična priroda filma dovela je do toga da on neminovno postaje svedok vremena koje obrađuje. Ovaj fenomen rezultira time da publika prihvata filmska iskustva i film postaje deo kolektivnog pamćenja.