Poetika Dah Teatra: Od procesa istraživanja u pozorištu do društvenog angažmana

Abstract

ДАХ Театар су 1991. године основале редитељке Јадранка Анђелић и Дијана Милошевић по узору на најзначајније позоришне ствараоце 20. века, са циљем темељног истраживачког рада у позоришту, да би 1993. јасно дефинисале области интересовања и активности, које укључују радионице, предавања, семинаре, гостујуће представе, фестивале, формирајући ДАХ Театар Центар за позоришна истраживања. Рад Центра је од самог почетка био окренут ка непрестаној размени знања, искуства и идеја међу уметницима и учесницима из различитих позоришних, културних, националних традиција, која преносе својој позоришној публици. Поетика ДАХ Театра базирана је на отвореном и снажном друштвеном ангажману, али и на аутентичној, оригиналној, посебној „естетици” и препознатљивом језику и стилу представљања. Иако режију њихових представа најчешће потписује Дијана Милошевић, треба нагласити да су сви чланови/чланице ДАХ Театра аутори, односно ауторке, у распону од истраживачког рада и процеса настанка текста представе, до компоновања и сценског извођења оригиналне музике и плесне кореографије која је један од обавезних елемената у свим пројектима ове трупе, зато што сматрају да је позориште, пре свега, колективни уметнички чин. Под позоришним наративом подразумевамо читав процес настанка представе, од почетне потребе да се препозна и укаже на неку друштвену аномалију, преко позоришног истраживања узрока, последица и начина на који ће се проблем позоришним средствима (ре)презентовати публици. Представе ДАХ Театра нису експлицитно критички настројене, већ се карактеристике културног, националног, етничког, и др. идентитета читају кроз друштвено ангажоване позиве на дијалог, толеранцију, саосећање, преузимање одговорности, помирење, међусобно уважавање и поштовање елементарних људских права, који су у складу са њиховом визијом хуманијег друштва. Имаголошка методологија читања идентитета у позоришном наративу ДАХ Театра је начин на који желимо да предочимо релевантност њихове позоришне праксе овде и сада, али и да укажемо на њихов допринос унапређењу културе, образовања и друштвених односа на микро (позоришном), мезо (градском) и макро (националном) плану.